Испија вина мојих етерну сласт и жуди, већ сухо, сухо поје,
Излази звезда из Јакова, а љубав моја из мене тако
Као кад шафран отреса себе и лено мекшају земљане боје.
Потирем руке, у мени два су летописа одвећ за теме срамна,
Преврћу змијски гушчија гнезда и потоп стиже као аскеза,
Ох, види безрука где те зовем да блесну крсти у бела свода,
Могу ли чим да пречим у теби благост да ме нађе, та крта језа?
Испуни миндере мирисавне телом и жуђу потопа после
Да могу клонути твојом главом, да целов могу твојом усном
И пусти гргуре светле косе да собом могу владати пусном.
Убоги шафран у песку буди, сасушен светац од крта злата
Испија вина мојих етерну сласт и жуди, већ сухо, сухо поје,
Као кад шафран отреса себе и лено мекшају земљане боје.
Из књиге ,,Амброзија’’
ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ
Коментари
Постави коментар