но кад се оџаклија радује,
као данас кад пјесна подиже
кров и за небо се придржава...
Као данас када владика сједи крај
огња и свете ријечи умножава.
Ко види ову причу, могао би
да види и Светог Ђорђа
како се горе у цркви радује.
Што у добром здрављу, што
у муци и болештини, доста сам
свијета премјерио. Но овај упрет
уз који сам се замакањио,
ништа ми није засјенило. Први плам
овдје ме обасјао и прва жишка
из овог огња на мене је одскочила.
Што год видите сад међу
смиреним зидовима, све је то
далека прича, сустезање и узмицање.
На ову столовачу и Свети Петар
волио је да сједне, сједио је и
Томо Марков. Многу светињу
пронашао би у огњишту онај који
умије да пребира по пепелу.
Ја сам као дијете мотрио
има ли кога старијег па да се
домогнем кућног престола,
да онијем ножицама
устрептим над огњиштем.
Овај Татинац наспрам куће и
данас сунчев конак је. Уз њега
на Ловћен сам се навикавао. Он ми је
био први степеник до Језерскога врха.
Боли ме ова Томова кућа поред цркве,
бршљан што се угнијездио међу
ћошнике... тесаник што се у заборав
обрушава... боле ме вериге којих
више нема – штругља, котао, стап...
коса, брус, водијер... Паучина се
на Петровиће уфатила,
паук је грдно осилио.
А мило ми је кад људи долазе,
кад пире огањ у историји.
Одмах осјетим кад који пјесник
дође – зашкрипе врата и
проплачу багламе.
Учини ми се да ћу тог часа устати
и рећи: Помаже Бог, има ли кога
да ми трун из ока извади.
Научио сам да трпим, трун јес’
мали, но ми је суза велика.
Коментари
Постави коментар