Миран у пари угревам луле, хули вај мене, Анђелико!
Препознај укус мараске своје лули док лако крвари боја,
Јер било твоје је отворено, а моје жеђање превелико.
Пупе ли јаке мараске усне када те узимам као дечака
И ничим лошим, Анђелико, да ван се тебе осетим наром
И прскам сулуд земљу и воду и жудан чекам као Итака,
Привидно миран угревам усне и удишем те са рајском паром.
Уместо репа петељку вучем у ниском пршљену оплођену,
Ни растење ми стало није док плода крвне угрушке гутам.
Подрепост ову петељком пуним, у гласовном треперим дрену,
Оживи ме по речи својој да се на уснама бујно перутам.
И док им лако крвари боја покупи руно своје, љубави,
Мараска си у мени пукла, срце растворено,
Три прста капаш на ову лулу, зато је палим дуго и лено.
Лепа си, тврда мараска си и ноћ на первазу тако је твоја,
Миран у пари угревам луле, хули вај мене, Анђелико,
Јер било твоје је отворено, а моје жеђање превелико.
ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ
Коментари
Постави коментар