Гледају ме зидари у чуду:
- „Како ћеш ту да живиш?
Унутра све ти се види,
мисао свака
и снови...“
- „Да ли је лепо?“ - питам.
- „Лепо је“ - рекоше,
- „али, зар не видиш,
долази ветар ледени,
одуваће ти кости.
Остаћеш расута у тој светлости
која излази са свих страна,
као пустош,
док у теби стихови плешу,
а тишина пева и говори...“
- „Да ли је лепо?“ - питам.
- „Лепо је“ - рекоше,
- „али, зар не видиш,
сама си као ноћ...
Прогутаће те празнина
и постаћеш прашина,
јер, све ти се види,
свака немоћ...
кућа ти је пустопољина!“
- „Да ли је лепо?“ - поново питам.
- „Лепо је,“ - рекоше.
- „Онда, нека је,“ - одговарам.
Зидари ме само гледају,
чуде се и ћуте.
Извор фотографије
Коментари
Постави коментар