знаш, онај велики, леп орах, испред трема;
засадили смо га баш кад си се родио.
Половину баште је држао у сенци.
Што си се пентрао по њему, Боже благи!...
А негде пролетос, шта мислиш, једне ноћи
удари олуја, па неки силан пљусак,
страшно је грмело, да ништа нисмо чули;
и сутрадан смо га затекли како лежи,
да не поверујеш, од корена одваљен.
Стабло му је било уз корен сасвим труло:
видело се да је одавно боловао.
Онолико дрво, и ето! Шта сам могла,
спремим се, одем ти на пијацу, и нађем
некакву двојицу да лепо све исеку
и ставе и подрум, за пећ у дечјој соби.
Ту смо пећ ложили до пред краје ове зиме."
Коментари
Постави коментар