46. ми је година, питаш ме, лукаво, шта јесам,
како је протекло, у мали извештај да сажмем.
Прецизно, читко, огољено,
и, знао си то, добијаш текст о ономе што нисам,
кратак, несрећан, коначан.
А нисам:
никуда никад отпутовао,
нисам видео велике градове,
историју милиона спојених несрећа,
ни села на обронцима, тако угодна наводно,
ни пустиње, насеља под морем,
нити манастире на врху света.
На светим местима нисам упознао Бога,
а давао ми је знаке, прикрадао се,
нисам, дакле, видео ништа,
ни себе, ни брата, ни тебе.
Сањао сам, а ништа нисам запамтио,
остао у вечитом сну, вечитом покушају.
Ни у кап воде се нисам смањио
(могуће је, каже вуду-маг),
обишао потоке, реке, океан,
из чесме капнуо, под вечитим ледом одахнуо.
Не знам јесам ли и песму написао,
само сам једну књигу и једну слику видео,
премало за твоје пријатеље.
У политику, у вечном комунизму, завирио сам,
вратио се понижен и гори.
Стао сам у ред, не ропћем, безбедан сам,
нема питања, не тражим одговоре,
то је оно што могу.
Нисам чак, то ће ми бити највише замерено,
ни жилет опрао, пустио млаку воду у каду,
и чврсто, за почетак, стегао леву шаку.
Коментари
Постави коментар