Нека ледена а нека нежна,
Нека још трају, (негде унутра),
Ал’ минулост им је неизбежна.
Ево одјутрос цвркућу ђаци
Гумицом снова прошлост бришу,
Две су опције: узми, одбаци
Тренутак сваки ко клик на мишу.
Гледам приљубљен, уз шољу чаја,
У своја јутра док птице хрле
Да позобају мрвице сјаја,
Моје се мисли са њима грле.
Врапци и вране, сенице, свраке,
И златокриле утве из снова,
Косови, креје и зебе лаке,
Ал’ нема ласти и голубова.
Напољу мраз је, леденице.
Минуше игре светла и сене.
Преостаје ми да храним птице
И птицама да хране мене.
Фото: Златко Пангарић
Коментари
Постави коментар