Састављали песму о Приштини,
Невешто бих почео, загледан у блештаву светлост,
У децу засуту пахуљама,на санкама док су се спуштала
Испод Костурнице и градског парка,
Улицом која се уздизала изнад моје терасе
Као велики сталактит снежне Грмије,
Белог свода пећине поврх прозора зграде,
Прислоњен о стаклено окно кикотом бих пропратио
Сваки пад твојих малих комшија,
Ти би за столом, ћале,
Насмејан, наглас размишљао,
И непогрешиво налазио риме
Које си желео да чујем,
А ја сам, све време чекао да падне што више снега
И да на твоје одобравање, Добри,
Моје прве стихове
Прогласим за своје.
Коментари
Постави коментар