Кад стојиш преда мном отвара се хиљаде огледала,
Па више не знаш у коју мене гледаш.
Ону, коју си покушавао да успаваш док је ветар вијорио
А бесни пси завијали на Месец.
Којој си на прстима прилазио,
Бојећи се да се Сунце не наљути
Јер ти је дража Месечева кћи.
Или у ону коју си оставио на раскршћу,
Па си је продао Циганима,
Само зато што је на белој гриви читав један свет саградила.
Онда ти се учини да је то глас оне чији је мук и хумке отварао
У ноћи када је и Земља рекла ја нећу да ме више газе,
Док је на Фениксовом крвавом крилу ране превијала.
Можда те је уплашила она луда која се попела на крст твога бремена,
У ноћи када су мостови решили да постану неимари,
Јер нисам могла да ти кажем с ове друге стране обале,
Ону малу тајну, сакривену од свих очију,
Да сам ја само пламен који се на ветру гаси.
Коментари
Постави коментар