последњи пут са мном шетај.
У магли пепела и прашине
и ветра што кроз попуцале прозоре јури,
говори ми, шапући, диши, не нестај.
Међу стенама стани и не померај
успомене усковитлане у зимској бури.
Буди последњи сабласан и светли бескрај.
Међу рушевинама држи ми руку
зарад времена што их сузама крунисасмо за завет,
тиху буку што преко брда кроз мећаву ову бесни.
Сећаш ли се како се љубисмо, како опстасмо
кроз сету ону далеку, вишеструку,
а да је ни не бесмо свесни?
Међу огољеним темељима и попадалим крововима
предајмо се поносно смртној песми.
Међу рушевинама,
Обезглављеним споменицима и напуклим клупама,
усне ми од студени попуцале са својим стопи.
Где си сво ово време лутала?
На окрњене зидове се попни.
Ослушни како ти камен под ногама пуца.
Зар нема исти глас као судба која нас је спутала
и коровом обухватила срца
као зграде ове у којима живот копни?
Међу поноћним жубором реке
и прашњавим сатом што напукао куца.
Међу рушевинама и клецавим мостовима
буди чувар и тишина која после постојања влада.
Међу напуштеним црквама и избледелим сликама
останимо заједно, увек и сада,
или ме остави опет одзвањајући штиклама
ка неонским светлима суседног града,
док табле на излазу одавде рушиш.
На другог крају назив ћу избрисати
и слушати те како удаљено певушиш,
негујући крхотине које месечина обасјава
напуклим комадићима разбијеног стакла.
Међу рушевинама...
Одакле нам се љубав величанствена никада није макла.
Коментари
Постави коментар