И смеђе дрво што усамљено стоји.
И пискав ветар што кружи око празних колиба.
Како је тужно ово вече.
Иза мајура
блага сирота оскудно класје пабирчи.
Округле, златне очи у сутону јој се питају,
а крило јој ишчекује небеснога женика.
Док се враћаху,
пастири нађоше слатко тело
иструлело у трновом жбуну.
Ја сам сенка далеким мрачним селима.
Божјег ћутања
напих се из бунара-луга.
Чела ми се дотиче хладни метал.
Пауци траже моје срце.
Има светлост што трне у мојим устима.
Ноћу се на пустари затекох
засут смећем и прахом звезда.
У жбуњу леске
опет зазвучаше кристални анђели.
Коментари
Постави коментар