За сваки тренутак наше блискости написао сам по једну песму
И сада се гурају и искачу преда ме и од мене траже
Авај... да изаберем најбољу и најлепшу
Као фигуре младих балерина које сили гравитације пркосе
Као симболи уклесани у прочеља зграда
Што изазивају недоумице
А ја чекам на ону која тек треба да се напише
Јер... синоћ сам читао "Најлепше љубавне песме света"
Купљене на сајму књига у Београду далеке две хиљаде и шесте
И било ми је жао што те нисам упознао макар век или два раније
Много пре ере братимљења народа
Па да ти пишем у неком рову између две линије фронта
И да испаљујем стихове као топовске плотуне
Док се лаке коњице у блато не суноврате
И да то парче хартије сачувам испод шињела
Као једини доказ мог кратког постојања
Под необраним звездама
И најљубавније писмо теби
Адресирано на време а не на место
Оној коју волим... две хиљаде и петнаеста
Фото: Златко Пангарић
Коментари
Постави коментар