ПЕСНИК ТРАЖИ ПОМИЛОВАЊЕ

РАЗГОВОР СА ЗОРАНОМ ГУЖВИЋЕМ О ПРОЛАЗНОСТИ, ВЕЧНОСТИ, ДОВОЉНОСТИ, ПОЗВАЊУ ПЕСНИКА...

СВЕ  ОВО  ЈЕСТЕ  ВЕЧНОСТ

Ако је узрастање једино истинито живљење, онда сваки трен постојања, сваки облик и вид стварности јесте вечност.

Ето утехе – ако је земаљска љубав одраз истинске љубави награђене вечношћу; ако  је семе заплашено несигурношћу свега постојећег истински плод довршен вечношћу; ако је

узалудни стваралачки напор дело обистињено вечношћу; ако су неподношљиви дани

истинска свакодневица ослобођене вечности – онда нам остаје само способност да поднесемо овај свет са смирењем и притајеном вером у смисао трпљења.

Смисао трпљења, али не и смисао пострадања. То уравнотежење (нипошто и разрешење)

јесте могућност делотворног подношења несхватљиво размножених и неотклоњивих не-

воља и немогућности.

Преимућство поетског ума управо је способност да се пре саме вечности прихвати постојање као поуздано,опипљиво и јасно доживљена вечност Очекиваног.

Терет поетске осетљивости је преимућство неког посебног и несхватљивог уздања.

НЕПРЕСТАНО  СМО  У  РУЦИ  НЕПРОЛАЗНОГ

Сумња је плод вере колико и безверја.

Точак историје, прелажење из неона у неон, прогонство из неодговарајућег трајања  у  не-

подесну вечност – безуспешно потискујемо помисао о непролазној патњи овога и онога

света. О патњи једном зачетој у отелотвореном бићу створеном истинском љубављу и по-

требом за спокојном вечношћу, која би бесконачно трајала неизмењена у било којим димензијама постојања, неповређена ни неиспуњеним подвигом, ни погрешним пострада- њем, ни понижавајућим самоунижењем. Непролазност која би се од дана данашњег про-

дужила  у непролазним и недокучивим окриљима времена,оплемењеног ума, новог по-

стојања и нове твари.

Непрестано смо у руци непролазног јер не  знамо исход напора да разграничимо и окон-

чамо помешане сразмере патње и среће, у свим неоткривеним видовима благодати или

ништавила.

Ако је и узрастање протумачено као вечно усавршавање јединке свесне позвања, онда

смо заиста у неумољивој руци (благодатној или пакленој) садашњег и будућег.

Песник би у тој непролазности понешто од безграничног да ушићари за човека жељног

да  неповратно одживи најбољи део себе.

Песник би да понуди тај самосвојни, најслободнији, најподеснији део себе, који је предмет

смицалице многобројних, знаних и незнаних, светлих и тамних сила.

Песник би да од Непролазног створи себе за најлепшу стварност Бога.

НЕДОВОЉАН  ЧОВЕК, НЕДОВОЉАН СВЕТ

Нова твар из двоструке недовршености. Двострука мука – човек, задовољан и постојано остварен, заокруженог животног века, вођен скромним захтевима безбедне свакодневице ; човек - озлобљен, поживотињен, зверски окамењен,  распамећен у непрестаним ужасима непроменљивог света. Сви вапе за миром и срећом, а ни у кога мудрости да их твори. Сви би да живе у уређеном, Промишљу засвођеном остварењу спокоја и хармоније.

Свет  не  препознаје  човека, човек не препознаје свет усред  стварне  лепоте, усред стварне слободе добродушјем осмишљеног света.

Песник би нову твар од овога света, у своме и  овоме свету, твар у некажњеном заносу

целокупног дозвољеног трајања. Песник би нову твар од неба, на земљи.

А то није могуће.

Отуда и неспоразум између Песника и Бога, мада су неравноправни савезници и непризната  браћа на подухвату стварања стварности стварније од речи пророка.

Песник зна да се покаје, зна границу  неостваривог, зна цену стремљења, али не  зна цену одустајања.

ТОПЛИНУ ТРАЈНУ ДА БИСМО ИЗДВОЈИЛИ ИЗ ОГЊА

Човек познаје огањ паклени. Песник познаје огањ паклени и огањ препородни (не и бла-

годатни).

У огњу може да се искује мач, песник сумња да може и Човек. Зато је чист и праведан у

искрености  уверења да се огњеним истинама не може ништа задобити.

Нема песника који  није покушао у Огњу наћи испуњеност која би надрасла и само Оства-

рење. Нема песника који се не клања Миљковићу, Морисону...

Песник пати што Огањ препородни не  може бити Огањ благодатни, јер благодатни је сав од топлине, не од ужарености – не може бити, макар био најбезопаснији од свих песничких  силовитости.

Песник би да се отргне од алхемије, али све док из Огња не издвоји Топлину, трајну и по-

десну за све оне замишљене над собом, неће омогућити моћ трајања подесну за све оне

који не разумеју ни Бога ни Поезију.

Песник се нада топлини безопасној по себе и другога, али довољно пламеној да преобра-

зи себе у другоме (и обрнуто).

Међутим, знамо да нема средине  јер «тачна мера» је немогућна.

Знамо да «млакост» израста у смокву неродну, а страст животна се замени гордошћу баш

на  домаку обзнањене истине.

Песник од вишњих истина  поима једино да смрт јесте добростива: у кључној недоумици

спасава нас муке разликовања анђеоске и нечастиве светлости, злоћудног и доброћудног

служења.

Спасава га страшне муке пред неприметном границом Препородног и Благодатног огња.

Песник се клони лажне врелине, али не и потпуног изгарања.

ПОСЛЕДЊИ ПОМАК – НЕСТАЈЕ  НЕДОСТУП

Песник осећа на својој кожи Кафкин парадокс. Постоје врата за свакога  појединачно,

стражар је незаинтересован али неуклоњив, човеку се отварају тек када касно спозна истину да је могао ући кад год је хтео, јер то су врата «само за њега».

Осуђени смо ,донекле помирени, да ништа се не може спознати у мери подношљивог

и часног испуњења своје судбине.

Трагамо, изучавамо, размењујемо убоге манифесте и теоријска разглабања о срећи

и благостању, али се све отима доступним и истозначним тумачењима кратког досега.

Од рођења до смрти  обеснажени смо самим трајањем, заведени самом потрагом.

Смисао живљења не види се од саме жељене истине, посрамљене удесом историје.

Све  коначно нестаје, али се открива нова недовршеност, и нова нада.

Све  нестаје, али се открива недоступ, и ново прегнуће.

Али, како  већ бива, тек на заласку живота, искрсне последњи помак, на међи  закаснелог  и  могућег.

Песник носи у себи последњи помак, исцрпљује се до крајње задате остварености, али

је нестрпљив на самом преласку у Неизрециво, жив нестаје пре него што га учини, пре

него што закорачи.

Свеједно, последњим помаком нестаће све недоумице,али и сви разлози за недоумицу,

на сва питања одговориће сам Недоступ.

Песник живи за последњи помак, који неће учинити, већ  ће Помак за њега (у одсуству)

учинити.  Поравнање следи у новом Недоступу, с  новим помаком.

КАКО  УЗРАСТАТИ  У  ЗЛО  ДОБА ?

Питање назначења најтеже је питање. Песник се најпре плаши прокоцканог таланта, недо-

вршеног или неоствареног назначења. Дато му је да непогрешиво (и то је право проклет-

ство) препозна и осети назначење у свему што обухвати песмом. Као у хорор филму види

недовршене судбине или измештена назначења.

Плаши се питања како остати Човек у зло доба, али се ужасава питања како узрастати ( у

лепоти,чистоти,пуноти,безазлености) у доба бешчашћа.

Хамлетовска питања, мотив казне и кривице, индивидуалног и колективног, толико опте-

рећују песникову душу да (понекад) писање губи сваки смисао.

Шта вреди што правда и истина, безусловна и необорива, на његовој је страни, када све

решава се огњем и мачем?

Пред том чињеницом песник је разоружан. Како уопште можемо узрастати у Богу, узрастати чак и у обичној Лепоти и Љубави, ако је овај свет неизлечиво, непоправљиво Пали

свет, све до последњих времена?

Песник је свестан да је позван на жртвовање у претешком очувању назначења: да сачува

светлост у тами; да слави живот у бездану свих зала; да запамти и овековечи нестале и

заборављене носиоце неоствареноиг позвања; да отима од разнородних уништитељских

сила  прекинуте судбине , обнавља их и наставља, обогаћује тачно по мери којом су и замишљени вољом Промислитеља.

Песник зна да  човек,ма како неуверљиво било, јесте створен у љубави и за љубав, у ства-

рању и за стварање, да је рођен да оствари себе за обичне дане и у обичним данима, да

створи дом за свет и у свету, и буде дом за вољене, и у вољенима.

Упркос томе што је увек, баш увек, савременик зла. Џелат или жртва, поражени или разочарани, нипошто победник.

Док је млад, песник пише графите: Правда за Бога, Правда за правду, Правда за поезију.

После свих трагања круг затвара једном «светом књигом», књигом староставном - Десанкиним стиховним храмом «Тражим помиловање». Спознаје да је рођен да оствари себе за сав  свет  у глибу, који му је дат да њиме проходи.

И тражи помиловање за нове унесрећене генерације, за нове зле епохе.