 |
| Алма, Београд, 2017. |
Поезија Живке Комленац је сва сачињена од „космичких
елемената“, од личних песничких сазвежђа метафора и симбола, сва од Светлости,
од белине, од чистоте, од трансцеденције, али на том Путу сваког трагаоца
повремено муче сумње, у себе, у сопствену снагу, јер та људска колебања нису
страна ни највећим боготражитељима. Има, дакле, на том „путовању“ кроз космичке
пределе сумње и упитаности „како даље?“, али не и упитаности: „да ли даље?“ Ако људски део бића и посустаје,
песнички истрајава. Због тога је трагање претпостављено
траженом, јер трагање, „путовање“,
како песникиња каже, је само по себи већ Смисао („путовати путовање / откривати
откривање“). Уметнику, песнику и његовој интуитивној моћи спознаје, дато је
више него било ком другом бићу да успостави везе са „надстварношћу“, са оним
што стварност само делимично представља. Само уметници откривају „божанску
битност ствари и битност живота“, јер су и сами „обожаваоци духа кроз материју,
великог кроз мало, свеопштег кроз појединачно“, каже М. Настасијевић. Откривати
божанску битност ствари значи
открити, „осмислити кључ“ за истраживање свог личног универзума. Живки Комленац
је у том смислу блиско Миљковићево схватање да сунце није најважнији циљ, него
путања ка њему. Сунце јесте тајна сама по себи, али путовање ка њему, на које
се не упућује свако, него онај који је дарован духовним потенцијалом унутрашњег
развоја, а нарочито песник, већ претпоставља смисао. Због тога нимало не чуди
што је за мото збирке песникиња изабрала управо ове речи:
„Осмислиш кључ који
препознаје тајну.
После не мораш ни да је
отвараш.
Битно је да имаш
кључ...“
Марија Јефтимијевић Михајловић
Коментари
Постави коментар