речи су неме спрам те воде;
Постојање се назире у самоћи
јединим оком којим видим себе
и патња осветљава биће
временом протеклим у тмини
Сва туга потиче
од невидљивости суштине,
јер човек је закопан
у јами привидјења
коме је уже нада-
тај мир у гласном простору умирања,
то осећања без плашта сумње
вечније од камена,
та слобода која постоји
упркос ропству човека...
Фото: Златко Пангарић
Коментари
Постави коментар