који се звао Византијско плаво;
њена архива биљежи да су само
твоје очи успјеле да направе
вјерну копију у природи.
Агресија љепоте, похота, шта ли,
кренуше на многе ствари,
насрнуше да буду плаве.
Небо и све под небом бјеше плаво
и Византија, на врхунцу славе,
плавија од Медитерана,
бијаше ушла у Цркву
па све иконе, све фреске, зидове...
све и свја бијаше обојила у плаво.
Као да Бог бијаше заборавио
на друге боје, умјесто пјесника
и поморанџи, бијаше дао само
заносне лорке па се посвуда чујаше:
плаво небо, плаво море, плава луна,
плаве очи, плави сутон,
плаво, плавије, најплавије... све
док човјек не уђе у своју душу
и посла извјештај о тами.
ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ
Коментари
Постави коментар