Сина отвориће се ако опроштај детињим узмолимо
срцем. Мени налог: о срцем виђеном да дошапнем.
Очи склопљене јесу две колевке дугине, два су у
њима накратко склопљена света: горњи, доњи. Очи
отворене јесу светови расклопљени, света Осмица.
Тачка сусрета њиховог, и нашег, јесу молитве нам
јутарње, у исти час. Раздаљина свијена у семенку.
Где Биберче ће до зрна горушичног. Отац изусти,
а наше је: ораница спремна. Расађујеш, расуђујеш,
окрећеш сунцу. Пресујеш. Сричеш, са коре, коштице,
котиледона. Срчеш. У шуми записа, између храста,
липе, ораха, платана, добродошао је почасни гост,
гинко. Под њим, тешко је заспати у незнању, а лако
усхвалити освит, док сав необјашњиви немир ноћи,
сав хаос несанице, кроз писаљку не исцури. Док за
садиљком и сам у црницу избељену не зарониш. Док
за Гетеовим гинко петељкама лепршавим не рашириш
руке: Боже, учини да сам ждрал! Ја да сам, али и ждрал!
(Из циклуса «Планета ГИНКО»)
Коментари
Постави коментар