Наднесу се као гладни лавови.
Сучу танке изнутрице, роваре, расплићу,
Лочу.
Али они то другачије кажу...
Ми читамо, ми стваралачки читамо,
Трошимо опште добро, трчимо рубом могућег,
Развијамо асоцијативне низове.
Развејавамо крваву синтаксу.
Сваку реч разломе и ставе под лупу.
Синтагме преглођу, завире иза.
Домисле нове метафоре, у потаји.
Текстом торњају, гучу, злогучу.
И само се понекад присете да су
Књишки пацови, уљези подмукли
Стаклоресци, омчари, смрдибубе...
И тако невини, исправни, чисти, чисти.
Коментари
Постави коментар