И племена људи који ће све више расти,
Ја сам се лишио чаше на пиру очева,
И весеља и сопствене части.
Век-вукодав скаче на ме, да ме коље,
Али ја вук нисам и немам вучју кожу.
Ко капу, у рукав, тутни ме боље
У сибирских степа топли кожух –
Да не видим кукавице, ни меко блато,
Нити на точку крваве неке кости,
Да у ноћи сијају прашници, ко злато,
У својој првобитној лепоти.
Однеси ме у ноћ, где Јенисеј жубори,
И где досеже бор звезде августа,
Јер по кожи својој ја нисам вук у гори
И неистина ми је искривила уста.
Превео са руског Бранко Миљковић
Коментари
Постави коментар