Патња песника
просечна је
као код обичног човека
само што рупа дубља је.
Из ње понекад
излете чељусти немира
оно што не мири се са тишином.
Песник мисли:
ако закључан у соби бди
написаће добру песму.
Још је горе
ако за столом заспи
убеђен да је успео.
Ипак,
не бити
њихов свет
поезија је.
Коментари
Постави коментар