ВРТЛАР У РОМИНГУ

Разговарали смо са песником Тонијем Пердићем о холограмима, метафорама, сумњи, Хани која је пред вратима... 

Постоји само холограмска пројекција заустављене материје

Једноставно, не постоји чврсто утемељена теорија нашег путовања космосом на овој мајушној лопти. Вековима се нагађају и наслућују могући одговори, чак се и самом чину трагања приписује тај највећи значај. А поезија у таквом контексту може да се дефинише и као стање предупређења опште помирљивости. Поражавајућа апатија, као последица учестале спознаје неминовног биолошког гашења можда може да се удаљи од нас ако у том свеобухватном трагању  посегнемо и за научним достигнућима и ако не бежимо од потпуно новог приступа пореклу живота. Можда је тај мрак, који нам свима следи, само одсуство рецептора за регистровање светлости. Можда на неком безбедном месту Неко чува нашу резервну матичну плочу или хард диск. Можда смо само биоразградиви рачунари? Можда… Мада, сада више нисам сигуран да ли је то утешна или страшна спознаја.  Да, у песми сам прећутао (маниром промућурног политичара) да је реч о хипотези, заштићен имунитетом који проистиче из изреке да је песницима и боговима све  опроштено.

Сметени вртлар наоружан метафорама

Кренемо ли од основног поимања лирике и  говоримо искључиво о осећањима, извесним оперативним песничким методама доћи ћемо у свет симбола и стилских фигура. Ако кренемо и корак даље, у својеврсној визуализацији, читав стваралачки полигон можемо да назовемо баштом а песнике, рецимо,  вртларима. Ето нас у потенцијалном врту неслућених плодова. Само апострофирање метафоре у мноштву стилских фигура догодило се као жеља да се нагласи лирска ужурбаност, а задржи регистрована лепота поређења.  У потрази за елемернтарним естетским чињеницама, диспропорционалнoм са обимом трагања, долазимо до реалне опасности да нас усиса ковитлац свеопште конфузије. Отуда сметени вртлари  прибегавају оваквим оријентирима, где, у широј симболици, свет може бити  башта, а баштован  не само песник,  већ и научник, филозоф… Плодовима смо ретко задовољни. Чешће су предмет константног преиспитивања.

О поезији која се смрскала на поледици

И сумња је, неоспорно, једна легитимна естетска категорија и као таква поседује своје синусоиде, захтева од нас да се у ходу организујемо. Без обзира на привидни дефетистички призвук, мислим да је такво повремено гледиште на поезију у основи значајно. У потрази за одмереном, прецизном, готово опипљивом поетском супстанцом, често ћемо неуспешне покушаје сагледавати кроз спектар позитивних непредвиђених појава и њима  стихијски бранити суштинску потребу за уметношћу, књижевношћу…  Поезија је, као есенцијални супстрат, посебно осетљива на инспирациона варирања и као таква,врло често на ветрометини општег незадовољства. Ипак, њена снага је неоспорна. У време сумње у Дарвинову теорију, у теорију релативитета, у теорију црних рупа, поезија је безбедна. Овакво повремено обрушавање на њу је попут летњих киша са глувим муњама. После свега памтиће се само дуга.

Појам песника је више приолошка одредба за дијагнозу

Наравно, контекст овог стиха је ироничан и као такав се наслања на поремећени ситем вредности, који се, нажалост, подмукло, као канцерогено ткиво, увукао и у поезију.  Поезија, која у бити, треба да буде духовна оаза и окрепљујући зденац, уздарје богова.  Међутим,  сведоци смо Миљковићевог проказања да ће поезију писати сви. Махаће својим слабашним брошурама, обмањиваће довољно слуђено читатељство да су управо они ти аутентични гласници богова, до размера да неће моћи лако да се разликују песници од шарлатана. Како таква подела улога изазива презир и злурадост код најширих слојева, испаштаће једино они који то не заслужују.  У нади да ће некад, када неко вичнији процеди сав тај талог и пирит, њихове речи о(п)стати да сијају,  као чисто грумење.  

Ханин бал ante portas

Потпуно намерна аналогија са  латинском пословицом  Hannibal ante portas,  у нескромној жељи да ублажи или потпуно, у неком тренутку, одагна основни историјски смисао.. Ако је Ханибал пред вратима био симбол непосредне опасности, која се изненада пришуњала, онда је Ханин бал пред вратима, тренутак неописивог усхићења, због близине нечег што целог живота сањамо, идеализујемо, тражимо, чекамо. Збирка песама о Хани заиста није типична љубавна тематска преокупација. Не говори о љубави у оном огољеном, основном смислу. Понајпре је сублимација свих наших надања, планова, читаве те архитектуре живота.

Оваква песничка идеја је, кроз историју књижевности, одлично позната (Петрарка, Сервантес, Костић,  Андрић, многи други) али је тражење начина на који се она остварује увек захвално и аутентично. Андрић је чак, у неком тренутку порекао, да је „Јелена, жена које нема“, откривши да је потајно у глави имао визију његове касније љубави и животне сапутнице, Милице Бабић.

Тако сам можда и ја своју Хану проналазио у конкретним  инспирацијама и својеврсним сублимацијама их повезивао у једну ванвремену поетску узвишеност, надхњивао се њиховом (њеном) лепотом.