мускат хамбург из
две хиљаде пете
прошле је ноћи са
мном трагао
за изгубљеним песмама -
тако неуспешно и неутешно.
у години те бербе, причао сам Иви
о Дијенеку, спартанском шмекеру
из Термопила а она мени о Дорсима
и Морисону, док једног тренутка
није одлучила да ме филмски пољуби
и буквално остави без даха,
како то већ бива на растанцима.
после тога је њено предграђе
мирисало искључиво на топли хлеб
из оближње крагујевачке пекаре.
никад на брезин шампон у њеној коси.
улице успомена маркирају трагове фијаска:
круцијално и неопростиво је било
навијати за Ливерпул док Милан губи
добијено финале лиге
шампиона, Ивушка.
н-е-о-п-р-о-с-т-и-в-о.
и неки ситни, небитни детаљи,
(попут тога да је
била у вези, а ја у браку)...
понекад голица то блажено сећање
као залутали зрачак,
благост дрског априла и жустри хир.
и понекад се развеје тај маслачак,
са осојних обода моје младости
и слети у стих, да
ту довека бива.
док Ива негде снива равницу,
или кува ручак за породицу, уз Звезде Гранда.
Коментари
Постави коментар