јер цвета нема,
не волим јесен
када лишће умире,
не волим дане празне,
не волим чемер безнадја,
нити бесплодне њиве,
оне, које су од паорских
жуљевитих руку заборављене.
Ни чилаше, прегнуте,
вашарске,
знојне а удебљане
који ни ама не знају носити.
Не волим ни тебе,
ону, коју крвљу својом
записах и пожелех
да у страсти пожељна ми оста,
ванвремена, више недодирна.
Не волим ни ову песму,
ни она не воли мене.
Или, некада треба,
о како стварно треба,
и написати нешто,
где нико не воли никог,
од живота,
довољно и толико.
из збирке ''Не дирајте ми тишину''
Фото: Златко Пангарић
Коментари
Постави коментар