Саша Мићковић: ПОКРАЈ СЕНЕ

Ја одлазим ноћу често покрај реке,

Ослушкујем тихо таласање Сене.

Тек понеки шетач промакне крај мене,

Усамљен, потиштен промисли далеке...

Ваљда ноћу река највише и прија,

Она је за душу поновно крштење,

Док низ леђа ледна пипак страха пење,

Знај – париско светло често лажно сија!

Исповедам душу крај одлазне воде.

Корачам у ритму пролазности свега.

Постале су мисли тврдокорна стега,

А реке увиру... Живот сплин прободе.

И сатима тако, који ми измичу...

Исписујем Теби кобнојезну причу!

Извор фотографије