Дејан Алексић: РЕЧИ ИЗНУТРА

Волим кад неизрециво

Дође да ме вуче за језик;

Тражи од мене да бираним

Речима признам своју немоћ.

А моје се речи коцкају

Изнутра у слатка безакоња

И одјеке старог херојства,

Потамнелог као дно огледала

Пред којим се очешљала истина.

Ах, тескобно ли је у тој

Девојачкој соби пуној јастука

Који се суше од суза.

И ти си тескобна, речи моја,

Као загушљива крчма

Из које је управо изашао неко

И заборавио нешто,

Кишобран или шешир

Или – што је вероватније –

Једну малу љубав од дима.

Из збирке „У добар час“, Едиција „Имам идеју“, Краљево, 2016

ФОТО: Златко Пангарић