празан и поносан.
Светли зрачак сунца додирује га, љуби,
а онда се преко оштрих ивица
у даљину губи,
носећи са собом сав његов сјај
и сву чар.
У тамној соби остају загрљени
квар,
крај,
кривица
и празан,
без слике, рам.
Желела сам твоју слику ставити,
оковати те са четири стране,
док чекам оне дане
кад сузе саме падају
без разлога и без питања.
Желела сам много тога за тебе направити,
желела на многа места стићи,
ал` немоћне руке већ страдају,
ноге уморне за скитања,
очи слепе за радости.
Хтела сам те последњи пут обићи,
ал` не дају пакости.
Мрзе ме људи,
мрзим и ја себе.
У мржњи прозујаше столећа,
у мржњи изгореше сва пролећа.
Само још тај празни рам ме чуди
што зјапи без тебе.
Фото: Љубиша Симовић
Коментари
Постави коментар