Радомир Д. Митрић: КАО НЕ­КАД БАН­ДИ­НИ

А он­да су пти­це за­ћу­та­ле. Као у до­бу пр­вот­не
не­му­што­сти кад љу­ди­ма још не бе­ше ути­сну­та реч у гр­ло.
Са дна мог би­ћа гла­сао се Фан­те, упи­тај прах, ре­че
и по­ђе ка ме­троу, пу­ше­ћи ци­га­ру од два­де­сет до­ла­ра.

Јир­жи се сме­јао, це­лу­лоид је пу­цао чи­та­во ју­тро.
По­сле све­га, до­шла је го­ди­на су­ше, ан­ђео је се­део
на ле­вом сту­бу Ло­ењ’с Кингс Те­а­тра, ли­чио је
на за­гу­бље­но де­те и не­мо по­сма­трао на­до­ла­зе­ћу је­сен.

Љу­ди су би­ли про­зир­ни, рет­ки су би­ли фре­ске. Но­сио сам
исту ка­ри­ра­ну ко­шу­љу ко­ју сам имао на осам­на­е­сти.
Тих вре­ме­на се се­ћам са­мо по ми­ри­си­ма, а по­сле
сам оти­шао од ку­ће. Кад сам се вра­тио, ро­ди­те­ље
је већ би­ла сма­њи­ла и убо­ра­ла су­ро­ва бо­ги­ња ста­ро­сти.

Тад сам узео ста­рог оче­вог фор­да, мај­ка је ма­ха­ла,
а отац је бо­ле­стан се­део на тре­му у сто­ли­ци за љу­ља­ње.
Он­да сам опет за­чуо пти­це. Ма­ле кра­љев­ске цр­вен­да­ће,
уз чи­ји пој од­ра­стах. Сти­снуо сам гас, са свом гор­чи­ном
и ра­до­шћу у ду­би­ни се­бе. Са па­не­ла се сме­ја­ла Ли­ли Мар­лен,
ју­рио сам ка Л.А. са истим оче­ки­ва­њи­ма, као не­кад
Ар­ту­ро Бан­ди­ни. Ко­ји је и сад мој лич­ни Вир­ги­ли­је.

(На пу­ту за Хе­спе­ри­ју, 2016)


Извор фотографије