Зоран Недељковић: Суфлер

Сева екран копјутера,
Добују по тастатури

Прсти као кишне капи,
Изнад мене нестварни облаци,

Мисли попут ветра
Ковитлају тек састављени стих,

Не могу да пишем
Моја невидљивива шаптачице

Док не чујем твој глас :
"Ја сам Фениксово перо,

Сећаш се, тако си ме назвао,
Знам све твоје песме,

Ево, могу и уназад да отпевам
Све што покушаш,

Кад останеш без идеје
Да те видим тада

Какав си песник,"
Интернет прекида, као пулсар

У вештачком свемиру,
Поруку коју сам добио

Проверавам неколико пута,
Како зна иза монитора

Када треба да почнем
И завршим песму.