Гете
Како је мрачан пут кроз дубину Достојевског, како је суморан његов предео, како притискује његов бескрај, тајанствено сличан његовом трагичном лику у коме се урезао сав бол живота! Ту су стрми до у бездан, паклени кругови срца, пурпурна чистилишта душе, најдубље окно које је замаљска рука икад забила у доњи свет осећања. Колико таме у овом људском свету, колико патње у овој тами! О каква жалост на његовој земљи, овој земљи „која је сузама натопљена до најдоње коре“, какви кругови пакла у њеној дубини, мрачнији него што их је Данте, видовњак, сагледао пре готово хиљаду година. Неизбавне жртве земаљских особина, мученици сопственог осећања, обавијени змијама својих страсти, ударани свима бичевима духа, пенећи од набујалости немоћне буне, – о какав свет, овај свет Достојевског! Узиђује сваку радост, изгони сваку наду, без спаса пред патњом, бескрајно се диже зид око свих његових жртава! – Зар његове људе не може спасти никаква самилост из њихове сопствене дубине, зар не руши ниједан апокалиптични час овај пакао, који један божји човек створи у патњи? Настави са читањем
Коментари
Постави коментар