|
Витез своје душе
У праскозорје, на тераси
Слушам Грмију како дише,
Њен говор у сну,
Пробудио ме је
Ни једна птица са маљавих леђа
Овог старог црног џина није полетела,
Са полумесецом као сабљом
Целу ноћ је чувао Приштину
Подигнутом изнад главе,
И глув за звук небеских фанфара
И сада спава, слеп за сунчеве зраке
Што подижу и мртве
Мрак је нестао, као јато врана
Кад им дође време
Да устану,
Ни једну сенку још нисам видео
А знам да су ту сакривене,
Изнад града, прерушен у црни ветар,
Бежао је од светлости
Кнеза Лазара са сјајним роговима
По ко зна који пут,
Видех Сунце
Не, то беше онај див
Као да је ускрсо, носио је шлем
И до последњег земаљског часа
И гледао ме
Нетремице у очи,
Издржи поглед, помислих
Неће те убости,
Овако узвишеним
Ако те има, пред њим
Не желиш да се бојиш смрти
То је само зато што као он
Будеш витез своје душе.
|
Коментари
Постави коментар