Између плусквамперфекта и футура егзактног
Деца –
насмејана и загрљена. Филип овде има десет година, Лола – пет. На клупи, под неком успутном палмом, на путу
до плаже. Две хиљаде друга година, Сутоморе. Ово слика се најдуже задржала у мом
новчанику и у међувремену добила сепиа ефекат – патину примерене носталгије за временима
која давно беху. Не успевам да нађем пригодан
плусквамперфекат који би дочарао нешто од тих непролазних радости. Тренутак апсолутне
хармоније: насмејани, у сенци бујне палме. У даљини - сија мирно море. Негде на
почетку стазе од депанданса до плаже.
И док су одрастали, инсистирао сам на том њиховом
лековитом смеху.
Прошло
је у међувремену још четрнаест година упорних
налета валова и пене, без неке видне абразије. Бенигне су њихове кратке фазе смркнутости
или су и они постали вешти у њиховом скривању.
И даље
се радују луна-парковима, без страха да се, у жамору тих вашаришта, опробају на
најспектакуларнијим вртешкама. А ја настојим да их више не спутавам, већ да им држим
палчеве.
Иако је
прошло време смишљања прича пред спавање, у којима су они неустрашиви хероји, понекад
пожелим да их изненадим неком таквом скаском:
„Расли
су у страшној мећави цветова, у вртлогу непомућене радости, док бујала је трава
са маслачцима. Брујале су пчеле и брундали су бумбари. Ето их – у незапамћеној елементарној
погоди...“
Али се
бојим да ће уследити подсмех и брзо навлачим похабану маску озбиљности, иако знам
да сам им у тој улози прилично досадио.
Лака несвестица
Седим, на калемегданској клупи, наспрам француске амбасаде, ту одакле
пуца поглед на Нови Београд, али су ми мисли још увек на средини реда испред немачког
конзулата, у Бирчаниновој. Година – поуздано, две хиљаде осма. Један од оних тропских
дана јула. Добих, некако, тражену туристичку визу и могу да остатак слободног времена,
до повратка поподневним аутобусом, крцкам на Калемегдану. Да још једном премотам
ток напорног јутра и разлучим да ли је указање децентне грације било стварност,
или, лака обмана чула на јулској врелини. Премишљао сам се да ли да одустанем, обесхрабрен
светином, још док сам се пробијао ка агенцији која се бави обрадом неопходних образаца.
Дилема је волшебно нестала, када се појавила ниоткуд, извесна Хана Терзић,
витка, црнокоса жена, са готово јасном ауром око нестварно савршеног обличја. Исијавао
је њен плавичасти тил на већ разузданом сунцу. Запамтио сам њено име, док се представљала
младом и збуњеном службенику. Да, сувишно је рећи да је била лепа, очаравајућа и
продуховљена. Моћ њене фасцинације је ипак задатак за песнике. Ми, фото-аматери,
претерујемо са експозицијом, под црвеним сијалицама полумрачних комора и најчешће,
замаглимо слику. Углавном, сатима сам упорно стајао иза ње, у реду који се протезао
до улице Светозара Марковића. Упијајући савршенство. Опијајући се савршенством. Све док ми није позлило у једном тренутку.
Не смем да тврдим, али, мислим да сам је опазио и синоћ, у Булевару
ослобођења. Мимоишли смо се на семафору. И тада сам хипнотисано пиљио у њу, док
се она само смешкала а затим, неким шармантним ужичким нагласком, заустила: „знаш,
ја понекад навратим у твоје песме, као вертиго...“
Или ће пре бити да сам тај сусрет само уснио, док су ме враћали свести
уплашени радници обезбеђења конзулата?... Тек,
испоставило се да ми је ова лака несвестица помогла да прескочим ред и да
брже дођем до холограмске налепнице у пасошу.
А Хана? Ето, пријала је та илузија, више него калемегдански кисеоник.
Добро, остављала је и последице, у виду лупања срца, кратког даха, грознице,
језе, умора, губитка апетита, узнемирености, замућеног вида, осећаја несигурности,
збуњености, остељивости на сунце, тешкоћа у концентрацији, звоњења у ушима, ошамућености...
Али, све је то било занемарујуће, наспрам раскоши њеног указања.
Коментари
Постави коментар