На
скупу од једно двадесетак људи, од нас се тражило да напишемо наше омиљено
годишње доба. Лето је било убедљиви победник, а пролеће прва пратиља. Опозицију
је представљала шачица нас који смо се определили за зиму, док је јесен остала
потпуно заборављена. Тих је дана Сунце господарило и ништа се није могло
супротставити тој летњој помами и Амон Ра је био неуништив.
Далеко
од тога да желим да се позивам на алегорију смене годишњих доба као на животни
циклус рађање - младост - старење - смрт, али она нам открива много тога о
нама. Западна цивилизација лети долази до кулминације своје животне снаге. Сви
су фестивали, карневали и журке поклоњени ведром небу које наткрива наш
најдубљи страх. И док славимо рађање и младост природе, бујање живота,
заборављамо да се запитамо шта је највећи људски страх одувек био.
За
месец дана ћемо ходати по жутом тепиху који нам природа даје знак да колико год
се смејали током лета, толико ћемо се ужасавати онога што нам следи. Суочавамо
се са умирањем свуда око нас и бојимо га се, бојимо се болне и дуге смрти, да
ће сви избори током живота које смо направили бити бесмислени. Бојимо се да
изгубимо младост. Дрвеће ће почети да седи. И ми ћемо једног дана.
А
онда следи недокучиво. Као што је Шопенхауер једном рекао, толико људи се
ужасава празнине која нас чека на крају живота, да заборављамо чињеницу да смо
из те исте празнине потекли када смо се родили. Зато сам увек одабирао зиму.
Зима није ништа друго него симболичан повратак кући. Смрт је само повратак кући.
Поента?
Култ лета је само потиснут страх од смрти. Баханалије, радост, авантуре и шеме,
све је то бежање. Они који су спремни да старењу, умирању и смрти погледају у
очи знаће како да уживају у јесени и зими, пронаћи ће мир. Сви људски ситни
страхови (страх од крви, висине, животиња, затвореног простора) су само
манифестације страха од смрти. Не суочавајмо се са малим страховима. Суочимо се
са Страхом, једним јединим, највећим.
Фото: Златко Пангарић
Коментари
Постави коментар