Зоран Недељковић: СТОПЕР

Замишљам своју душу како стопира
На Млечном путу,

Прастара прашина вид јој блокира
Не познаје небеску маршруту,

А како би и могла бесконачно
Сама да се пење,

Кад је све око ње мрачно
Одроњава се звездано камење,

Могли би путари галаксије
Овог ватромета да се реше,

Или је ово намерно удешено
За оне што се не покају кад погреше,

У ранцу носим ново тело
Кад стигнем до краја пута,

Лице као маску и одело
Пресвлачио сам неколико пута,

Ипак ми се чини да никога нема
Ни Мала кола да прођу,

Ни метеорит са светлосним антенама
Неће по мене да дођу,

Размишљао бих где сам, вечно двоумећи се :
Мртав, на пустој раскрсници,

Или жив, на месечини, у сенци терасе
Крстећи се као у испосници.

РАДИОНИЦА ПЕСНИКА