само су магловити цветови
из којих ноћ буди јасне зоре
што благо клизе низ руке
погледе
кроз остављене обавезе
јер тада су кораци влажни од росе
а не као образи што бриде и буде
сумњичава јутра
оно што је остало
кроз отежано дисање и тужне загрљаје
губи трагове у време надолазећег сунца
јер сам их утопила у врелим очима мора
из којих извире бол
из којих ме цветови врате
на несмотрене отиске
на магле загребане
јер другачије нисам видела
ни крв ни страх ни мрак
оно што је остало од нас
само су хладне ноћи
још хладнија свитања
у којима се будим
у којима не сањам
јер сањање је за неке друге
из неке друге приче
где нема понављања
где не цветају магле
ни на тротоарима
на крововима у парковима
ни на твојим длановима
јер стварно више није важно
јер не знаш док не пробаш
свеједно дах престане
а напољу
: напољу је сунце
ФОТО: Златко Пангарић
Коментари
Постави коментар