Иван Новчић: САСВИМ ОБИЧНО ЈУТРО

Тамо где ја одлазим градским аутобусом у прашњавом оделу све је само поезија није. Тамо где ја одлазим јалове кучке сисају ми крв. песме се певају од краја и дрвеће је без коре и плодова. Тамо где цветови смрде и сунце излази само ноћу где своју кору хлеба храпавим рукама мељем месец је дебео и рошав. Тамо где ја одлазим овако васпитан и фин не дао мајци да оде син.