Злата Коцић: КРОВ

Моји анђели од лишћа нису узлетели 
ни лако ни брзо. Ти упресовани кораци,
мириси, багрема, липа, цвркут шумски,
та питања без одговора, згурена под истим
кишобраном: То што под ногама шушти,
мора ли у блато присно? И озон, озон,
те олује и водопади, та узвитлана јата,
и полегла. Над главом, то лишће није
махало мачем, но грому заузврат – химне,
неверицу пролећну да петељка икад ће,
летења ради, натраг, у доњи свет. А и
хербаријуми сви моји у чуду – колико
дражесних боја на путу принудном
до нијансе опстале. Какве раскошне
селице угнездиле им се између дланова.
Те и ја славим свитке хартија прашних:
најсвечаније распахнуте двери. Ко је,
ако не анђео, скућио први заметак с неба,
ко га над земљу измамио. Анђелима од
лишћа биће добро у моме дому од зидова
покретних, под кровом који, њима у част,
полако постаје прозрачан.