О катаркама
више ни речи
Пре молитве
коју ће лакмус бола да измеси
Октобарска
лука је смрачена гримаса
На лицу које
клечи.
Ничега да се
сећам нећу
Сем лајања
далеких паса,
Опевам једним
криком
Лепоту осушеног
класа.
Пустите да се
врзмам њивама ко рашчупана луда
Да се вртим у
круг од жбуна до жбуна
Лишен свега
сем усана и даха
И не треба ми
ни штап ни круна.
Наквашен лист
отвара петељку жуту
А тамо доле
капљица једна пада.
Само ће се
зоре врзмати чисте по путу
Ко свете жене
из проклетога града.
Коментари
Постави коментар