Гром изнад Комитског крша, Чуо сам га из Лукова Са друге стране брда, Пребледелог од страха, Прехлађеног од ветра, Презнојеног од грознице, Искре ватре, падале су Са црног неба, Сунце је нестало, Нисам могао да видим, Трава је потамнела Топли камен позеленео, А лице моје пожутело Од хладног млаза светлости, То Бог хоће , помислих, Или да ми одуме разум Или да ме претвори У песника, Од тада даноноћно Неколико деценија Сакупљам мисли И бирам речи Као феникс гранчице За своје гнездо.
ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ
Коментари
Постави коментар