оџачари замичу иза угла
односећи чађ
и срећу за друге
зуре у даљине
на замагљеном стаклу
снажна рука исцртава облик
лице грчи се у смех
светла згасну
улица однекуд испљуне пионе
галамџије дођу уз грубост и мрак
у красним људима немирне су очи
у красним људима бесни рисеви што се пустарама међу собом кољу
у теби свирепост проклетих бездана
наши очеви су криви за наш гнев
што годинама ходамо унатрашке
што се унатрашке волимо
деца трчкарају наоколо
раздрагано јутро
одгон оклевања
зар си укротио шкрипутави патос
распознајеш згужвано лице уморне очи и чађ на прстима
морепловци сањају само беле снове међу таласима
од њих опије се камен
воле кишу далеко рукама далеко
бежимо
увек замичемо грчевитом тлу
трчимо рељефима
светлуцају предграђа
трчимо ка деци у нама
у нама црвене полени
трчимо до бескраја
даљина
где ноћ гута повратнике
а лице
грчи се у смех
Коментари
Постави коментар