Сви се некако
приземили
И заоравају поља
овоземаљска
Мирослав Б. Душанић
Мноштво
је гласова
Надвикују
се људи
Лактају
и газе
Стампеда
разумних
Сатиру
све пред собом
А
око нас мало даље
Ћути
васиона
У
незамисливим размерама
У
послушању мирови
На
својим путањама
Око
звезда верних
Једном
центру
Који
је у исто време
И
први трен и последњи час
А
људи се за то време
Укопали
Уземили
И
не траже у себи
Семена
мира и откривења
Јер
гласови слабо допиру
А
таласи одаслани
У
свепразнину из које
Премудро
настаје свепостојање
Путују
споро миленијумима
И
ко ће дочекати
Њихов
одговор
Овде
је допуштење
На
Земљи, бучној тишини
Али
и искушење за нас
Коју
ћемо њиву узорати
И
засејати је надајући се плоду
Њиву
блата или њиву светлости
Коментари
Постави коментар