Сломе се границе на којима ми чардак стоји
па останем слеп.
Суђеница ми под капцима пева
И као некад у колевци на плач се ослони.
И одлучи ми век.
Када их нема као у доба ово глуво,
Пожелим да си ми близу
Макар свађом да прегурамо таму.
Мало нежношћу, мало глумом,
Док се страхови бришу
Моју савест не остави пред гресима саму.
Када их нема
У тишини слутим дозивања из дивљине
И кукавно се међу јастуке кријем.
Ту, испред врата сабласт вреба,
Тај слуга демонске глади силне.
Вриснуо бих, само гласа твог да није.
Када их нема
Не знам шта бих осим да очи испијене склопим
Предавши главу покрову белом место крилима твојим.
Тело прогутаће ми ова голема стена,
Што ме укруг око пакла води,
Чији ми још једино језици пламени казују да и даље постојим.
Када их нема,
И када пред правдом свемоћном останемо сами
Сузе твоје ће ми угушити оправдања.
И тада, у последњој ноћи неба,
Када нико не буде дошао да ме брани
Суочићу се са змијама испод дрвета спознања.
Када их нема,
И кад те под подсвешћу Сунчевом
Са боговима и анђелима гостим,
Дижем ти чашу и као да сневам,
Замолим понизно и утучено:
„Опрости“.
Поново су ту.
Обесмишљене речи пред њима махнито беже,
А на ломачи испод Звезде горе осећања.
Губим облик у том злу,
И оној музи на коју личиш омча око врата се стеже
Као око мене ова неизречена признања.
Фото: Златко Пангарић
Коментари
Постави коментар