ЈУТРО
На капији реалног
Задихани пси претрчавају пругу,
за њима иду ловци.
Шинобус бежи од ноћи!
Палим цигарету која већ гори!
Хватам лице на прозору,
хватам поглед који се отима,
затежем, затежем…
Пуца!
БЕЛИНА
Кувамо ручак весели,
биљке племените све.
Поподне ћемо до гробља,
обићи ћемо своје драге,
чупаћемо коров заборава.
Пред вече је пала киша,
натопила рањену земљу.
Белина ме попуњава.
Тражио сам име те белине,
а име не може бити.
Из нове књиге "Зашто човек пада"
Коментари
Постави коментар