НОМАД
Циганску је
крв мојим венама просуо невешти носач.
Пале су псовке
и погрде,
али номадско
проклетство, ненамењено ми,
већ се излило
у моје срце….
Расло је са
мном…
Гунђало
младости окованој бригом ближњих,
бежало често у
Земљу Чуда,
а враћало се у
плаву крв
увек окићено
новим дрангулијама за понети
- кад сутра утекнемо заједно,
цели и своји…
Моје је СУТРА пристигло
- јуче још!
Ево ме где
табанам небо
са просјацима
и шибицарима
пред првим
мирисом врућег хлеба из предратних пекара.
Кад испратим
Северњачу
нови ме налет
ветра приноси сапима дана,
да зајашем
некроћено, непознато
– ново сутра…
Фото: Љубиша Симовић
Коментари
Постави коментар