Саша Мићковић: ХИЛАНДАРСКА ЗВОНА

ХИЛАНДАРСКА ЗВОНА I Тиховањем благим, тројством у три прста, Са молитвом умном, што душу разлиста, Испосник постајем, скрушен испред крста, Док Савина сјајка златорезом блиста! На Атосу скривен од трулежних зала, Бдијем у тишини светогорског храма, Лакопера душа маслином процвала, И пронашла небно уточиште сама! Ослушкујем трептај хиландарских звона, Светом Гором тражим сену Симеона. По камену још су уклесане стопе, Српских великана божанскога реда, Свевидно ме око у блаженству гледа, И душа се к`њима светлонита пропе! II Када љуте бољке крвотоке сатру, И спознаја света нагризе год ткива, Пред кандилом молим за духовну ватру, Свете Горе пламти заискреност жива! Самилост призивам опчињен лепотом, Свих Светих Отаца, нимбуса и жезла, И од те красоте узвинем се потом, Ослобођен патње, јер бездном ишчезла! Одувек се враћам дичном Хиландару, Да излечим невид у хришћанском зару, И огледнем лице над пучином морском, Где се раскриљују светосавске двери, Иза којих вечност по Сави се мери, Док умивам очи молитвицом хорском!


ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ