јутро ће
сванути прекасно
на ободу мог видокруга
пространа ноћ се
отискује у развалини неба
која пуца у мојим слепоочницама
на светло улица
храпави хук израња
из гвоздене утробе града
имена му носећи
немирно одлазе у своје бдење
пролазећи поред мене
очи једне скитнице
нешто рекоше
себи у браду
али на то се ни пси
нису осврнули
тај сусрет наших постојања
је тачка у бесконачном
у којој се секу кретања
паралелних путања
док полако се
у мојој капуљачи ближи
распад система
кажу да пре бића
постоји политика
а то је економија
логика ропства
и оптичка обмана
или имамо још нешто
да оставимо у залог
будућности која је ту
а тако је нигде нема
Фото: Златко Пангарић
Коментари
Постави коментар