У сећањима? У жељи бесмртној?
Откуд те нема
у обећањима, у горчини таштине моје?
Нема те ни у забораву, ни у бившем бесу рањеног ега.
Зарастао си и на кори душе,
оној жуљевитој бразди искуства.
А било је – као да вечност уплићеш у сударе наших постојања.
Као да заувек ћу бити мисао да уз мене стојиш, нем.
И кад сам одлазила, одласци су били доласци.
И кад сам ћутала, речи су с неба падале голе
у вртове наших спознаја што зру.
Нису те дани убили у мени.
Ни другил јуди, ни земља широка.
Није те јека времена надјачала,
ни слепа те вера није сахранила
под сувим грањем неиспуњених хтења.
Загубила сам те, тражећи те.
Сломила сам те, градећи те.
Исмејала сам те, дивећи ти се.
Спалила сам те, гасећи пожаре твоје у себи.
А, ево, ноћас не умем
путеве без твојих трагова.
Не умем самоћу у којој ниси скривен, као обећање.
Не умем лед, ни ватру краја,
ни сирове греде новог почетка.
Душа – ко голи у мени зид.
Све што не памтим, и што нећу моћи да заборављам,
све чему се надати нећу, пита –
Откуд те толико
нема?
И - ко сам?
Ко бићу сутра?
Ко у огледалу и ко пред лицем света,
кад немам те као некада давно...?
Био си врлина
а сад’ је мрак тамо где те толико нема.
И - јесам ли?
Јесам? И шта то значи?
- Отварам очи, нек’ уче да без вида тумарају земљом.
Кад год се запитам, кад год завапим –
Откуд те толико нема у мени,
нек’ ново слепило плане
и нова глад нека ме поцепа.
Опрости.
Ћутаћу своје истине.
Љубићу проклетство твоје – од ништавила
и бићу смела да те осећам у свакој празној јарузи душе.
И док тишином испловљаваш
из пуке празнине предаје моје,
осети шта ти желим:
буди бољи тамо где – јеси.
Буди вечан и непобедив
ма где.
Срећан пут, нестварна судбино моја.
ИЗВОР ФОТОГРФИЈЕ
Коментари
Постави коментар