Мирослав Б. Душанић: Не памте траве моје кораке

Не памте траве моје кораке

не памте траве моје кораке

поља и долине заборавили стопе моје

и жалосно повиле се

врбе до земље

и све ми некако нејасно и чудно

само што не јаукнем

а немам времена да одгонетнем

изненадни залазак сунца

дан ми измакао

и населила ме зебња

срце да ми премре у тишини

тврдој

и недостаје ми кисеоник

и глас човјека

оглашавање звона

говор лишћа

и тражим птицу на небу

било какву грабљивицу на жбуну

на цвијету

у трави

у високој папрати

и не желим убог и стар да се утопим

у овај простор без ријечи

и будем сам

и растужен испраћам облаке

на путу ка западу

и дуго посматрам вијугаву стазу

крајпуташ камен и његову бјелину

тражећи нужан склад

који би ме охрабрио

да не размишљам о пролазности

о пустоши у души

о стању нереда и хаосу

о варљивости сузних очију

и знам да неће доћи

а ипак ишчекујем ужурбаног путника

намјерника

да ми се придружи

да заједно избјегнемо ноћ