Очи...
Змијске очи...
Зашто су дошле ове ноћи?
У црнини кад се склопе капци зашто те очи црвене не могу проћи?
Као да погледом мрве, уједају, даве,
у сну ми трују јаве, скидају главе,
те очи, змијске очи као владар тамне славе.
Те очи...
Ко ће ме спасти од њих?
Да се борим да ли ћу моћи?
Док од њих бежим у свемиру свести,
куда ће ме страва одвести?
Кога ћу очајан у бегу срести?
Очи, те очи,
зар не видите колико су духови њихови моћни?
У њима горе сви што паклу ће поћи,
а пакао нису ватре и демони,
већ савести од којих нема лека, нема помоћи.
Те очи као да виде све –
знају да ме ломе, бришу ми цео свет,
а ја снивајући преврћем се мучен и блед.
Зашто постоје те очи у свету овом?
Зар се те силе постојањем својим могу носити са Богом,
те очи црвене што наслађују се мојим сломом?
Као да их нема само двоје,
јер где год се окренем увек су ту, увек стоје.
Укочене али тако живе,
оне не нападају, само погледом криве.
Ужас тај не бришу очи сузне покајничке моје,
јер ван њих утеха нема, животи не постоје.
Зар не гледе наспрам њих беле очи неке?
Јесу ли анђеоске трубе тако далеке
од света овог у који невољно згазих?
Бежим од ђавола овог,
бежим, али не одлазим.
Ништа друго не остаје у Празнини овој,
морају се очи те гледати, што краду мир и спокој.
Да ли ми се чини,
или у очима црвеним тим севају муње?
Видим катастрофе, пропасти и смрти, земљотресе и олује.
Ветрови неки хладни ми по слуху брује,
вукући ме назад од стихије те.
Али сада не желим ићи, јер спознах привиђење.
Као да усред буре очију тих неки брод плови,
пркосећи таласима, надајући се зори,
брод који гром очију црвених не гони.
Несташе, склопише се очи пре но што наду видех у њима,
и без њих све у кошмару овом поста сабласна Празнина.
Не видим више очи те гнусне,
јер ми руке драге и вољене притиснуше на лице своје нежне прсте.
Коса ми њена бриса зној,
и тешише очи оне беле што их жељаше ум мој.
Док ми рамена њена сада нуде срећу,
очи те црвене, змијске никада заборавити нећу.
ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ
Коментари
Постави коментар