Сви се песници мени у сну јаве.
Први пут бојажљиво,
Сад већ без куцања
само речју отварају врата.
И сву ноћ унутар мене
седимо уз вино и свеће.
А један чудан, ћутљив
немо ноћима долази
својим ме драгим очима милује
и зенице своје у моје утапа.
Неми наши разговори
живо из ноћи у ноћ теку.
Он моју руку кроз ноћ покреће.
С’ прстију само крв у тмину
просипа речи.
Он не пије и ту је док свећа не догори.
Вољени водич кроз
тамне моје степе неистражене.
Кроз сан чујем кораке
мек пољубац крај ока осетим
и знам.
То мени песник из сна одлази
а јутром речи крваве
у булке претвара...
Извор фотографије: http://cdn2.uk.mentalfloss.com/sites/mentalflossuk/files/dead-poets-society1.jpg
Коментари
Постави коментар