Горан Лазичић: Књижевност је изгубила значај и друштвену репрезентативнос

За почетак мало предисторије – реци нам нешто више о пројекту  „Нова поезија“ из 2012, чији је заправо завршни сегмент „Рестарт: панорама нове поезије у Србији“?

У јесен 2011. дошао сам на идеју да у Дому културе Студентски град организујемо низ читања на којима би наступили песници и песникиње млађе генерације, а потом да покушамо да објавимо зборник који ће донети репрезентативне изборе њихове поезије. Таква идеја била је логична последица дешавања на песничкој сцени у том тренутку. Током две-три претходне године та генерација је испливала на површину књижевног живота, неколико аутора и ауторки у кратком размаку су објавили збирке код престижних издавача, покренути су неки значајни часописи и блогови. На конкурсу Министарства културе добили смо средства која су гарантовала да ћемо моћи да објавимо зборник. Од краја фебруара до краја јуна 2012. у оквиру пројекта Нова Поезија организовано је шест јавних читања на којима је укупно наступило четрдесетак песникиња и песника и одржан је један критичарски разговор. У периоду од окончања пројекта до изласка панораме из штампе, добили смо и подршку Секретаријата за културу Града Београда, тако да књига – коју је дизајнирала уметничка група Шкарт – у коначном облику, када се имају у виду актуелни стандарни у нашем издаваштву, изгледа скоро луксузно.

Већ постоје неколике антологије које свака из своје перспективе пружају увид у ту новију српску поезију. Како се Рестарт позиционира уз ове антологије и шта ново доноси?

Постоји неколико књига које на различите начине ценим и које су ми биле нека врста мерила и узора док сам приређивао панораму и писао предговор. То су Шум Вавилона (1988) Михајла Пантића и Васе Павковића, Антологија новије српске поезије (2005) у којој је Гојко Божовић „канонизовао“ генерацију деведесетих и избор Ненада Милошевића Из музеја шумова (2009). Милошевићева антологија покрива период од 1988. од 2008. и у завршном сегменту доноси и неколико имена из генерације обухваћене Рестартом. Књижевно-идеолошки бекграунд панораме Рестарт незамислив је такође без антологија песникиње Радмиле Лазић Мачке не иду у рај (2000) и Звезде су лепе, али немам кад да их гледам (2009), као нити без зборника Дубравке Ђурић и Ажинове групе Дискурзивна тела поезије (2004). Што се млађе генерације тиче, током претходних година појавило се неколико незаобилазних књига, као што су зборник нове новосадске поезије Нешто је у игри (2008), антологија Владимира Стојнића Простори и фигуре (2012), а у Црној Гори је објављена панорама младе српске поезије Ван, ту: фрее (2013), коју је Стојнић приредио заједно са Владимиром Ђуришићем. У односу на те изборе, Рестарт не доноси нешто радикално и неочекивано ново, али настоји да пружи до сада најпотпунији увид у нову поезију у Србији, без потенцирања одређених поетичких тенденција. Избор имена која су ушла у књигу начињен је панорамски, али су зато избори песама састављани по антологичарском принципу. Треба напоменути да Рестарт, за разлику од других избора, садржи и пет критичких есеја о новијој српској поезији, чије су ауторке Биљана Андоновска, Јелена Милинковић, Јелена Ангеловски, Јана Алексић и Вања Радаковић.

Један од интригантнијих аспеката сваке антологије свакако су критеријуми за улазак у њу. Дакле, који су били услови за песнике, песникиње и њихову поезију да буду уврштени у Рестарт и зашто баш ти услови?

Први критеријум био је старосни. Обухваћени су аутори и ауторке који су рођени 1975. и након те године. Та граница није одређена случајно, она се директно надовезује на тзв. песничку генерацију деведесетих. Критеријуми за улазак у панораму, као што сам већ наговестио у претходном одговору, нису били поетички. Укључени су аутори унутар поменутог старосног оквира који су се на књижевној сцени афирмисали објављивањем књига код релевантних издавача, у едицијама специјализованим за прве књиге (Матица српска, СКЦ Крагујевац) или у релевантној књижевној периодици и интернет часописима. Неки од заступљених аутора добили су важне награде, а неки су освојили признања на познатим фестивала (Врбас, Зајечар, Лимске вечери поезије). Српска књижевна сцена је мала и прегледна, што има бројне негативне последице, али у овом случају то је била олакшавајућа околност. Пре него што сам се упустио у овај пројекат, радио сам неколико година као уредник књижевне трибине у Студењаку и сарађивао као књижевни критичар у домаћим часописима, тако да сам имао добар увид у сцену. Метафора из наслова панораме најпре треба да се разуме као покушај реконфигурације постојећег система, апдејтовање и чишћење од вируса и бед-сектора. Или другачије речено, Рестарт није инспирисан револуционарном, него реформаторском тежњом у оквиру „традиционалних“ књижевних критеријума и унутар затеченог књижевног поља.


Антологија "Рестарт"

У предговору „Рестарту“ наводиш да је стваралаштво генерације обухваћене овом панорамом условљено друштвеноисторијским и технолошкомедијским контекстом, а књижевна критичарка Биљана Андоновска ту генерацију назива постгутенберском. Како треба разумети ту њену одредницу и које су специфичности наведеног контекста?

Информатичка револуција која се одиграла на прелазу из 20. у 21. век темељно је изменила савремену књижевност, не само на тематском нивоу, него и њене „унутрашње“, поетичке карактеристике. Због тога се може рећи да су ауторке и аутори обухваћени панорамом постгутенберговска или прва генерација дигиталних урођеника у српској поезији. Са друге стране, друштвеноисторијски контекст је одређен грађанским ратовима из деведесетих и потпуним урушавањем друштва како на материјалном тако и на духовном, вредносном нивоу. Што се саме књижевности тиче, она је код нас, као и у другим некадашњим комунистичким земљама Источне Европе, изгубила значај и друштвену репрезентативност коју је имала, у приватизацији су престале да раде велике „државне“ издавачке куће. Књижевност и писци остали су препуштени отвореном тржишту, у ситуацији где „висока“ књижевност, а поготово поезија, практично нема шта да тражи.



У којој мери новија српска поезија комуницира са непосреднијом и/или удаљенијом традицијом и какав став заузима према њој? А, са друге стране, у којој мери су присутне тенденције савременог, светског песништва?

Основна одлика поезије нове генерације по мени је у томе што на сцени истовремено постоје различита поетичка усмерења. При томе нема фиксираних хијерархија, сви приступи су равноправни и подједнако релевантни. То се види и по томе што поједини аутори из књиге у књигу мењају поетичке матрице у оквиру којих пишу. Што се тиче односа према наслеђу наше поезије, од генерације деведесетих за песнике из Рестарта је много битнија тзв. веристичка струја од оне тзв. транссимболистичке. Међу ауторима из седамдесетих и осамдесетих значајан утицај имају неоавангардни песници, као Војислав Деспотов, Вујица Решин Туцић, Владимир Копицл, Слободан Тишма. Од песника послератног модернизма највидљивији утицај имају Иван В. Лалић, Борислав Радовић, Јован Христић. Када се говори о кореспондирању са савременом поезијом у свету, треба имати на уму да је и у другим срединама поезија последњих деценија изгубила репрезентативност у односу на прозу, а поготово у односу на филм и друге визуелне уметности. Када сам једном пријатељу, младом сценаристи и филмском режисеру из Француске, рекао да правим антологију младих песника у Србији, он ми је уз искрену зачуђеност рекао: „Живео сам у Паризу десет година и кретао се у уметничким и алтернативним круговима, али нисам упознао ниједног младог песника. Прозне писце, драматурге, сценаристе – да, али песника – никад.“ Генерација из Рестарта одрастала је у изолованој земљи и у сиромаштву. По статистикама, ми и даље спадамо међу европске државе где млади најмање путују у иностраство. Та генерација не само да није била, и нажалост још увек није, у непосредном контакту са савременим културним и друштвеним токовима, него је „код куће“ додатно замлаћивана националистичким и клерикалним причама. Интернет је битно променио ствари, свет је барем у виртуелном облику постао доступнији. Од конкретних поетичких утицаја најпре ми пада на памет америчка постмодернистичка лангуаге поетрy, која је кључна за поезију Ажинове школе, али и за неке од истакнутих мушких аутора у генерацији.

Према твом суду, да ли је ова генерација примећена од стране академске јавности, старије генерације песника, активне критичарске перцепције, или тавори на књижевној маргини?

Чини ми се да су најутицајнији академски кругови и официјелна књижевна критика по том питању сада ушли у такав стадијум, да постојање новог песничког нараштаја више не могу да игноришу, али истовремено још увек не знају тачно шта им је с њим чинити. Очигледно је да је конзервативни естаблишмент претходних неколико година свој подмладак почео да регрутује на другим местима, унутар критичарско-академских кругова и међу млађим ауторима прозе.

Често се уз поменуту генерацију помиње развијена, организована, транспарентна и витална песничка сцена, док они скептичнији оспоравају постојање било какве сцене. Шта за тебе значи тај термин „сцена“ и како стоје ствари у вези са њом?

Ја тај термин користим неутрално и широко, практично синонимно са старим термином књижевни живот. По мом схватању не може се тврдити да сцена не постоји, него је питање каква је, шта се на њој дешава, које су доминантне поетике, идеологије, аутори, итд. На сличан неутралан начин користим и термин генерација, дакле чисто календарски. Сцена младе поезије јеста жива и најпре бих рекао да је самоорганизована. Објављено је доста књига, покренуте су квалитетне самиздат-едиције, постоје различити интернет часописи, организују се јавна читања и фестивали. Међутим и поред тога сцена остаје затворена у себе, не успева да досегне до шире културне публике. Али то је резултат бројних других фактора, не само књижевних, и одговорност за такву ситуацију најмање треба тражити код ове генерације.

Да ли мислиш да панорама „Рестарт“ подвлачи црту, устоличује ову генерацију, коначно обзнањује њену равноправну присутност у српској књижевности која више не може да је заобиђе и пренебрегне, или песникиње и песнике новије српске поезије тек очекују највећи изазови?

Мислим да подвлачи почетну црту, да је нека врста стартне линије. Ако бих наставио с том метафором, додао бих да при томе није сасвим извесно која деоница је у питању, ни да ли уопште има циља, али песнике ове генерације то као да не брине превише, они и даље остају на атлетској стази. То је генерација која већ има значајних достигнућа, а то су пре свега дефинитивно напуштање антимодернистичког, национално агитаторског песништва, затим рационализовано, интелектуалистичко поимање ауторског чина и места поезије у друштву, као и еманципација женског ауторства.

Данило Лучић

Преузето: ГЛИФ - ПОРТАЛ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ